Република Србија је уређена Законом о територијалној организацији, усвојеним у Народној Скупштини 29. децембра 2007. године.[1] Према Закону, територијалну организацију Републике Србије као територијалне јединице чине: општине (њих 145), градови (28) и Град Београд (тј. 174 јединице локалне самоуправе) и аутономне покрајине — као облици територијалне аутономије.

Територију локалних самоуправа чине насељена места, односно подручја катастарских општина која улазе у састав ових јединица локалне самоуправе. Границе јединица локалне самоуправе утврђене су границама одговарајућих катастарских општина са њене територије.

Насељено место је део територије јединице локалне самоуправе, који има изграђене објекте за становање и привређивање, основну комуналну инфраструктуру и друге објекте за задовољавање потреба становника који су ту стално настањени. Насељено место може бити у саставу само једне јединице локалне самоуправе.

Општина је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и која има најмање 10.000 становника.

Град је територијална јединица утврђена овим законом, која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника, а изузетно и мање. Територија града може бити подељена на градске општине. Подела града на градске општине утврђује се статутом града, у складу са законом.

Регион Београда (Град Београд) има статус посебне територијалне јединице у Србији, која има своју управу: Скупштину Града Београда, градоначелника Града Београда, Градско веће Града Београда и Градску управу Града Београда. Територија Града Београда је подељена на 17 градских општина, које имају своје локалне органе власти. Подела Града Београда на градске општине утврђује се Статутом Града Београда.